На данашњи дан, 4. маја 2001. године представници југословенског Координационог тијела за југ Србије потписали су у Бујановцу двије изјаве о примирју и успостављању безбједности и мира са наоружаним шиптарским терористима у зони Лучана и села Турија у бујановачкој општини
Приредила: Редакција Српске Рамонде
Након потписивања Кумановског споразума и завршетка агресије НАТО на Савезну Републику Југославију, Војска Југославије и српска полиција су се повукли са простора Косова и Метохије. Кумановским споразумом дефинисана је Копнена зона безбједности од 5 км на копну унутар централне Србије на административној линији између централне Србије и јужне српске покрајине Косова и Метохије и 25 км у ваздуху. Унутар Копнене зоне безбједности јединице Војске Југославије нису могле да имају своје објекте и једино су полицајци у групама до 10 људи могли да се крећу само са лаким наоружањем. Оваква позиција српских органа безбедности оставила је могућност да терористи из јужне српске покрајине Косова и Метохије упадају на територију централне Србије и да се унутар села са албанском већином створе терористички ћелије. Истовремено, снаге КФОР-а готово да и нису чувале административну линију, тако да је терористима било лако да се прелазе са једне на другу страну и довлаче себи залихе и оружје. Слабо наоружана српска полиција није могла да спријечи тајни улазак терориста.
Сукоби на југу Србије су оружани сукоби који су се десили у периоду од 1999. до 2001. године, између шиптарске паравојне терористичке организације тзв. “Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца” и југословенских снага безбједности на југу Србије. Ови сукоби су започели у општини Куршумлија, да би се касније углавном водили на територији општина Прешево и Бујановац, а у мањој мјери и у општини Медвеђа.
У периоду од 10. јуна 1999. односно од потписивања Кумановског споразума до 31. августа 2001. године на југу Србије извршено је 1.169 терористичких напада од стране шиптарских терориста из тзв. „ОВПМБ„. Од укупног број извршених напада, 967 је извршено на припаднике и објекте полиције, 38 на припаднике и објекте Војске Југославије и 155 на цивиле (на Србе 89, Шиптаре 30 и на чланове УН-а 36 напада).
Приликом ових напада погинуле су 34 особе (од тога 10 цивила, 18 полицајаца и 6 војника). Повређене су 102 особе (од тога 25 цивила, 61 полицајац и 16 војника). Од стране ОВПМБ отето је 45 људи (од тога 43 цивила и 2 војника). Терористи су убили 2 отета цивила, један цивил је побегао из заробљеништва, док је непозната судбина 4 цивила. Терористи су на слободу пустили 38 особа.
Крајем 1999. албанске терористичке групе отпочињу са првим нападима на полицију на југу Србије, да би се током 2000. ти напади интензивирали, чиме је отпочела криза. Готово свакодневно вршене су провокације и инциденти, отварана ватра на снаге полиције, угрожаван ред и мир, пре свега на подручју Бујановца и Прешева. Сукоби су били ниског интензитета, и углавном се сводили на повремене терористичке нападе при којима је полиција узвраћала само када су животи њених припадника били угрожени.
Новембра 2000. године припадници полиције су се, послије већих сукоба са терористима из тзв. „ОВПМБ„, повукли са одређених контролних пунктова у Копненој зони безбједности, заузимајући одбрамбене положаје ближе Бујановцу, што је терористима омогућило да појачају људством своје јединице и тада су они заузели већину села која је полиција напустила стварајући своје базе и бункере из којих су вршили нападе и провокације. Иако су терористи очекивали да ће се поновити косовски сценарио, односно интервенција НАТО-а, њихови команданти су све озбиљније упозоравани да се неће толерисати њихов бандитизам и да ће, ако напади не престану, дозволити повратак југословенских снага у Копнену зону безбједности. Међутим, они су наставили са нападима и починили велик број злочина.
Фебруара 2001. године, када су шиптарски терористи започели конфликт у Македонији, ријешили су да појачају своја дејства на југу Србије. Када је увидио да ситуација почиње измицати контроли, НАТО је донио одлуку да дозволи југословенским трупама повратак у копнену зону безбједности, корак по корак. Последњи корак је остао Сектор Б, гдје се налазила централна група терориста, са командом у Великом Трновцу. Савет НАТО-а је дефинитивно одлучио да дозволи повратак југословенским снагама на том сектору, а одлука је донијета управо на врхунцу борби у околини Прешева средином маја 2001. године. При уласку безбједносних снага у Сектор Б убијен је један од заповједника терориста Ридван Ћазими-Леши. Након тога југословенске Здружене снаге безбједности ушле су у последњи сектор Копнене зоне безбедности, а терористи су разоружани, чиме су се сукоби завршили.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Be First to Comment