Масакр у Брадини је назив за организовано етничко чишћење Срба од 25. до 26. маја 1992. у месту Брадина на сјеверу Херцеговине
Приредила: Редакција Српске Рамонде
Том приликом је око 3.500 припадника муслиманско-хрватскох паравојних снага напало Брадину.
За само два дана убијено је више десетина Срба, док је више стотина Срба одведено у логоре Мусала, Челебићи и Лора.
Хашки трибунал овај ужасан злочин и злочинце који су ово починили никада нису хтели да процесуирају. Тужилаштво Босне и Херцеговине је покренило истрагу прво 2009. да би на иницијативу међународног тужиоца у БиХ нагло прекинуло због „недостатака доказа“, друга истрага је покренута тек 2011. године.
Од покренуте истраге против осумњичених, после само неколико дана неразјашњеним околностима кључни свједоци су нађени мртви.
Данас је Брадина пуста, нема више православних Срба. Њени житељи су данас далеко од завичаја, углавном по иностранству.
Злочин
Брадина, велико и познато село (Хрвата 33, муслимана 16 и Срба 604) у Општини Коњиц. Брадину су по други пут у току маја напали:од преко 3500 припадника хрватско-муслиманских оружаних снага тзв. Армије БиХ, 25-26. маја 1992. Насеље је више од месец дана пре овог напада на свим саобраћајницама било окружено тзв. пунктовима, својеврсним бункерима са наоружаном посадом коју су сачињавали припадници тзв. Армије БиХ. У време напада у Брадини се налазио доста велики број избеглица из већ окупираних суседних српских села и заселака. Приликом напада и заузимања села страдали су многи људи, искључиво српске националности, убијани су на бестијалан начин, често хладним оружјем и ударцима тупим предметима. Оружани отпор и одбрана мештана којима су свесрдно помагале пристигле избеглице нису били довољни да се ефикасно супродставе далеко бројнијим и добро наоружаним нападачима. После окупације и покоља село је остало скоро пусто, препуштено муслиманским и хрватским силоватељима, пљачкашима и паликућама. Већи део преосталих мештана који нису могли да побегну похватани су и отерани у логоре који су, као и за време хрватске и муслиманске владавине током Другог светског рата, у међувремену никли широм Херцеговине. За Србе коњичког краја намењени су били углавном логори Челебић, спортска дворана „Мусала“ у Коњицу и „Силос“ у Тарчину, али ни остали им нису били непознати. Многи су у тим логорима и окончали свој живот. Велики број лица је нестао и за њима се још трага. Српска имовина је пренета у муслиманска и хрватска села или уништена. Спаљено је или разорено преко 200 стамбених зграда. Разорен је и православни храм Светог Вазнесења. Са тим догађајима је била упозната и тзв. међународна заједница. Њујорк тајмс објавио је чланак Џона Барнса о страдању Срба Брадине у коме се аутор позвао на сведочење финског официра из састава УНПРОФОР-а Кари Хоглунда који, поред осталог, наводи да је о томе обавештена и муслиманска влада у Сарајеву. Позната је и изјава француског представника у ОУН Жана Меримеа који сведочи да је СБ ОУН већ 2. јуна 1992. добио извештај Бутроса Галија о страдању Срба у Брадини. Међутим, ништа није предузето да се заштите Срби коњичког краја. Није довољно помињати само Брадину, углавном српско село, а не поменути да је ту рођен и један од најпознатијих српских крвника и ратних злочинаца из времена Другог светског рата, злогласни Хрват и Поглавник НДХ др Анте Павелић.
Жртве:
- Драго (Симо) Куљанин 1923;
- Бранко (Божидар) Жужа, 1938;
- Васо (Трифко) Жужа,1957;
- Јово (Стеван) Жужа, 1928;
- Тодор (Стево) Жужа, 1954;
- Његомир (Борислав) Копривица-Његош, 1974;
- Гојко (Драго) Куљанин, 1962;
- Горан (Бранислав) Куљанин, 1967;
- Недељко (Васо) Куљанин, 1958;
- Перо (Реља) Куљанин, 1965;
- Раденко (Реља) Куљанин,1959;
- Слободан (Максим) Куљанин, 1963;
- Ратомир (Коста) Куљанин, 1914;
- Сретко (Радован) Куљанин-Беко, 1960;
- Зоран (Мирко) Мркајић,1957;
- Мирко Мркајић-Кнез, 1933;
- Раде (Мирко) Мркајић, 1937;
- Никола (Јован) Глигоревић, 1948;
- Сава Глигоревић, 1905;
- Срђан (Ђуро) Копривица-Срђо, 1958;
- Миленко (Драго) Куљанин, 1967;
- Петар (Марко) Куљанин, 1960;
- Предраг (Неђо) Куљанин, 1963;
- Богдан (Томо) Куреш, 1923;
- Спасоје (Саво) Мркајић, 1958;
- Милорад (Павле) Куљанин, 1925;
- Босиљка Живак, 1912;
- Слободан (Боро) Куљанин, 1965;
- Бранко (Милован) Куљанин;
- Јово (Ђоко) Глигоревић, 1908;
- Борисав (Мирко) Глигоревић-Род,1937;
- Малина (Лазар) Глигоревић, 1912;
- Васо (Петар) Вујичић-Киса, 1958;
- Драган (Петар) Вујичић, 1960;
- Недељко (Бошко) Драганић, 1954;
- Ратомир (Обрен) Драганић, 1940;
- Здравко (Анђелко) Живак, 1963;
- Слободан (Страхиња) Живак, 1963;
- Велимир (Страхиња) Живак, 1961;
- Томислав (Чедомир) Живак, 1971;
- Весељко (Саво) Живак, 1969.
НАЛОГОДАВЦИ
- Др Русмир С. Хаџихусеиновић, лекар специјалиста (уролог), рођен 23.5.1947. у Коњицу. Председник СДА у Коњицу од 3. августа 1990. године. Председник Општине и Ратног председништва Коњиц.
- Гуска И. Јасмин, ветеринар, из Орашја, рођен 1953. Први секретар СДА Коњиц 1990. Начелник полиције СУП Коњиц..
- Др Сафет Ћибо, лекар-ортопед, рођен 1945. године у селу Спиљани.
- Делалић Зејнел, приватни предузетник, живео у Немачкој и Аустрији пре рата. Рођен 25. 3. 1948. године у Острошцу, крај Јабланице. Био је командант муслиманске војске и ТО, главни координатор за све акције на простору Коњица, Јабланице и Прозора.
- Муцић Ј. Здравко звани „Паво“, Хрват из Коњица, рођен 30.8.1955. године у Спиљанима, Општина Коњиц, био запослен у алатници фабрике „Унис Игман“. Пре рата био осуђиван. Повезан са Зејнелом Делалићем.
- Делић И. Хазем, бравар из Ораховице, Општина Коњиц, рођен 14.5.1960., запослен у ШИП „Прењ“ у Коњицу на одржавању моторних возила.
- Хебибовић Исмет звани „Броћета“, из Коњица, командант логора Мусала.
- Гачић Есад, управник логора Мусала 1994-1995. године
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
1998. године је направљена ексхумација српских лешева из масовне гробнице код православне цркве, који су убијени тог маја 1992. и сахрањени су на градском гробљу у Требињу.
Брадина данас постоји само као географски појам. Данас је то пусто насеље, вратило се само неколико људи да живе. Некадашњи становници Брадине данас су расути свуда по свету (Требиње, Вишеград, Београд, Нови Сад, Канада, Аустралија…). Ко год да је покушао од старих становника Брадине да се врати или обнови своју кућу није успео, јер му под окриљем мрака кућа буде опљачкана и уништена.
Фото: Злочини над Србима
Јуна 2008. године је подигнут споменик жртвама рата у Брадини, а 28. јуна 2008. је и освештан. На имању Богдана Куреша Србина из Брадине, који је убијен на кућном прагу 25. маја 1992. након рата изграђена је џамија (муслиманска вјерска богомоља), а на улазу у џамију постављена је и табла на којој је писало да је 25. маја 1992. ослобођена од „ћетника“ из Брадине.
Иако у Брадини није било паравојних формација са српске стране 1992-1995. Потомци Богдана Куреша покренули су поступак ради измјештања џамије са њиховог имања.
ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ
Документарни филм „Јаук“, говори о томе шта се све дешавало у Брадини крајем маја 1992. како је она етнички очишћена и шта се све послије рата дешавало. Исто тако, документарни филм „Стан’ Неретво“ говори о прогону и судбини породице Слободана Бенђа, који је као дјечак прогнан, а отац му одведен у логор Мусала…
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
МУП Републике Српске је Тужилаштву БиХ 2008. године доставио доказе за подизање оптужнице против припадника муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине: Зије Ланџе, Фаика Шпаге и Вахида Алагића, да би 2009. године Тужилаштво БиХ зауставило истрагу, на иницијативу међународног тужиоца у БиХ, Дејвида Швиндимана, уз образложење да „нема доказа“.
Тужилаштво БиХ је 2011. године подигло оптужницу против Миралема Мацића, који је судијама казао имена налогодаваца злочина у Брадини 25. – 26. маја 1992, а то су: Јасмин Гуска (начелник ПС Коњиц за вријеме рата) и Енес Туцаковић (начелник полицијске јединице у Коњицу).
Тужилаштво БиХ је у јануару 2012. појачало истрагу у овом случају и почело да прикупља доказе за суђење, али под сумњивим околностима у само неколико дана током јануара 2012. умиру сва тројица оптужених (Гуска, Туцаковић и Мацић) за овај злочин у Брадини 25. – 26. маја 1992. иако нико од њих није имао тешке здравствене проблеме.
Тужилаштво БиХ у свом поседу има ратни дневник који је водио Мирлаем Мацић, гдје су сви догађаји 1992-1995. детаљно описани, између осталог и комплетна повезаност цивилне, полицијске и војне власти у Коњицу током рата, самим тиме и саучесници у етничком чишћењу Срба са тог подручја.
У Суду БиХ за злочине почињене над српским цивилним становништвом на подручју Коњица почињене у периоду од маја 1992. до маја 1993. године, а који обухватају и Брадину, суди се Есаду Рамићу, Омеру Борићу, Шефику Никшићу, Аднану Аликадићу, Митку Пиркићу, Реџи Балићу, Хамеду Лукомирку, Сафаудину Ћосићу, Мухамеду Цакићу, Исмету Хебибовићу, Енесу Јахићу, Сенадину Ћиби и Жељку Шимуновићу.
На терет им је стављено да су починили прогон убиствима, силовањем, затварањем, мучењима и другим нечовјечним дјелима.
Према оптужници, они су били на командним функцијама и припадници Ппштинског штаба Територијалне одбране у Коњицу, Диверзантско-извиђачког одреда “Акрепи”, полиције и стражари у логору “Челебићи”.
Они су оптужени за нападе и убиства више десетина српских цивила оба пола, међу којима је било дјеце и старијих лица, те мучења, злостављања, нечовјечна поступања, противправна заточења већег броја Срба из Коњица и околних села Брадина, Церићи, Зукићи, Брђани, Џепи, Загорице, Хум, Блаце, Невиздраци, Доње Село, Врдоље, Живања, Ситник, Бјеловчина, Забрђани, Бијела.
У оптужници је наведено да је велики број српских цивила са овог подручја незаконито ухапшен и одведен у логоре на подручју Коњица, гдје је настављено њихово мучење и злостављање.
Суђење им је почело 8. маја 2019. године, а у досадашње дијелу поступка Тужилаштво је саслушало десетак свједока, од којих су већина били житељи Брадине.
Са Рамићем и осталима оптужен је и Алмир Падаловић, који је у октобру 2019. издвојен из предмета након што су вјештаци неуросихиајтри закључили да привремено није способан да прати суђење, те је поступак против њега у фази мировања.
Са њима је био оптужени и Зденко Грбавац, али је у односу на њега Суд раздвојио предмет, с обзиром на то да је недоступан.
У Суду БиХ у току је поступак против Агана Рамића, који је био првобитно оптужен са Есадом Рамићем и осталима, али њему на терет нису стављени злочини почињени у Брадини, већ у коњичком селу Брђани.
Суд БиХ судио је раније Миралему Мацићу по оптужби да је у мају 1992. године, као резервни полицајац Станице јавне безбједности Коњиц, у Брадини убио тројицу Срба и учествовао у малтретирању и мучењу српских цивила, али је суђење обустављено након што је Мацић умро у јануару 2012. године.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Извор: Драгана Гавриловић: Масовни злочини хрватских и муслиманских снага 1992-1995 у БиХ и Злочини над Србима
[…] Злочин без казне: Масакр у Брадини […]