Press "Enter" to skip to content

Злочини без казне: 21. маја 1992. Жутица; 22. маја 1992. Борак Брдо; 24. маја 1992. Горње Бабице и Касатићи; 25. маја 1992. Кладањ, Живинице, Ђубрани и Дубница; 27. маја 1992. Горња Буковица, Коњевић Пољу и Васе Мискина; 26. маја 1993. Хаџићи и 27. маја 1995. у Власеници

Упозорење Удружења “Српска Рамонда”: Следи потресни текст који није препоручљив за особе млађе од 18 година, као ни за особе нарушеног здравља!

Злочин 21. маја 1992. у засеоку Жутица

Жутица, Општина Власеница. Муслиманска заседа на локалној саобраћајници Сребреница-Милићи, постављена је у наведеном засеоку претежно српског села Дервента (Срба 305, муслимана 1, Хрвата 1, Југословена 4, осталих 8) 21. маја 1992. око петнаест часова. Заседу су припремили припадници локалних муслиманских оружаних формација, регрутовани са подручја општине Власеница, посебно Церске, Коњевић Поља и Касабе и сврстани у јединице тзв. Армије БиХ. Том приликом пресрели су, отворили ватру и уништили теретно цивилно возило, камионет марке ТАМ, рег. бр. ЗВ 328-91, у коме се налазило једанаест путника који су, са пртљагом и извесном количином пољопривредних производа, у недостатку других превозних средстава, једино на тај начин могли да из српског села Подравање (оп. Сребреница) оду у Милиће (оп. Власеница). Приликом напада већина путника је убијена, а извесан број жртава угљенисан у спаљеном возилу. Напад са тешким повредама преживела су само три путника.

Жртве:

  1. Млађен (Драгољуб) Петковић, 1952;
  2. Недељко (Милош) Кандић, 1956;
  3. Миленко (Милисав) Ковачевић, 1960;
  4. Мићо (Десимир) Лазаревић, 1974;
  5. Миљана (Видоје) Обрадовић, 1938;
  6. Војислав (Илија) Шарац, 1925;
  7. Слободан (Радоје) Зечић, 1966;
  8. Обренија (Миладин) Илић, 1958.

Злочин 22. маја 1992. у селу Борак Брдо

Борак Брдо, мало и сиромашно српско планинско село у Општини Горажде (Срба 22) напале су муслиманске оружане формације из самог града и околних муслиманских села Горажда и суседних општина, сврстаних у јединице тзв. Армије БиХ. Напад на село извршен је 22. маја 1992. и тада, углавном на веома свиреп начин, убијено је шест становника, три жене и три мушкарца, српске националности. Преживели мештани напустили су своја огњишта, избегли из Борак Брда и заштиту нашли на слободној територији под влашћу органа РС. Њихову имовину и куће, стоку и све што су имали опљачкали су муслимани, некадашње комшије, а остало, оно што нису могли да однесу са собом, нападачи су разорили и попалили.

Жртве:

  1. Драго (Јован) Видаковић, 1936;
  2. Илија Гладанац, 1913;
  3. Мара (Миро) Ђоковић, 1942;
  4. Милица (Јован) Ђоковић, 1907;
  5. Миленко (Лазар) Радовић, 1962;
  6. Анђелка (Јово) Терзић, 1921.

Злочин 24. маја 1992. у селу Горње Бабице

Горње Бабице, за локалне услове доста велико мешовито село (Срба 331, муслимана 448, осталих 12) у Општини Лукавац. Српски део села напао је 24. маја 1992. велики број наоружаних муслимана највећим делом регрутованих из суседног, готово истоименог села Доње Бабице, али и добровољаца из околних муслиманских села ове и осталих општина у окружењу, униформисаних припадника тзв. Армије БиХ. Приликом напада убијено је више бранилаца и цивилних лица српске националности. Заробљени српски цивили су масакрирани, а преживели се кроз беспућа, са децом и без игде ичега, пробили и заштиту нашли на српској територији, пре свега, на најближој и познатој српској планини Озрен. Српска имовина и стока у селу Горње Бабице опљачкани су и постали власништво нападача, а непокретна имовина спаљена и разорена. Оскрнављено је и веома старо српско православно гробље.

Жртве:

  1. Милан (Недељко) Бабић, 1944;
  2. Петар (Недељко) Концулић, 1951;
  3. Жељко (Војо) Концулић, 1968;
  4. Илија (Ратко) Концулић, 1973;
  5. Славко (Васкрсије) Гојковић, 1960;
  6. Здравко (Милан) Бабић, 1972;
  7. Миленко (Јово) Станић, 1967.

Злочин 24. маја 1992. у селу Касатићи

Касатићи, ово село припада Општини Хаџићи, једној од десет сарајевских општина. Реч је већем мешовитом селу са нешто знатнијим, али не и доминантним, бројем муслимана (Срба 129, Хрвата 1, муслимана 185). Напад на српски део села, уствари на заселак Милошевићи, извршен је изненада 24. маја 1992. Напад је извршио велики број припадника тзв. Армије БиХ, регрутованих претежно из овог, а известан број њих и из околних муслиманских места. Њихов једини задатак је био истребљење и протеривање српског становништва из овог села, општине и подручја Сарајева. По упаду и запоседању насеља, у властитој кући масакрирана је једна од бројнијих српских породица по којој овај заселак и носи име. Њихова имовина је опљачкана и пренета у муслимански део села, а остатак спаљен и разорен.

Жртве:

  1. Ацо (Дејан) Милошевић,1952;
  2. Дејан (Никола) Милошевић, 1924;
  3. Илија (Илија) Милошевић, 1941;
  4. Јованка (Симо) Милошевић, 1929 и
  5. Срђан (Гавро) Милошевић 1968. слеп младић и
  6. Горан (Раденко) Тодоровић, 1968.

Злочин 25. маја 1992. у селима Врановићи, Младово, Оловци, Брдијељи, Обрђевци у Општини Кладањ и селу Брњице у Општини Живинице

Кладањ, или боље речено опкољена српска села Врановићи (Срба 148, Југословена 2), Младово (Срба 62, Југословена 2), Оловци (Срба 221, Југословена 1), Брдијељи (Срба 90), Обрђевци (Срба 101) из Општине Кладањ, као и српски део села Брњице (Срба 312, муслимана 498) из Општине Живинице. Ту се слегао и велики број Срба који су избегли из суседне Општине Олово, као и самог општинског центра Кладња, укупно око 2500 душа, нападнути 25. маја 1992. Напад су извеле веома бројне и добро наоружане формација тзв. Армије БиХ, регрутоване како у самом у Кладању, тако и у Живиницама, Олову, Тузли и муслиманским и хрватским насељима осталих околних општина. Приликом овог ничим изазваног напада убијено је више лица српске националности, знатан број њих похватан у својим кућама и у пољима за време уобичајених пролећних пољоприврених радова и одведен у муслиманске логоре Кладња и других општина под контролом муслиманских и хрватских власти. Многима од њих изгубио се сваки траг и још од тада њихове породице очекују најгоре вести.

Таква судбина задесила је:

  1. Драгана Реметића,
  2. Драгана Зорановића,
  3. Војка Балотића и
  4. Војислава Балотића.

Жртве овог покоља у највечем броју су старије особе и особе које нису имале могућности да се благовремено склоне на преосталу слободну српску територију. Захваљујући жилавом отпору који су два дана пружали мештани нападнутих села, највећи број становника извукао се на територију суседних општина Шековићи и Зворник. После освајања наведених села нападачи и њихови рођаци однели све што се могло однети, опљачкали куће, оборе и стоку, а непокретну имовину (стамбене зграде, стаје, амбаре, и др.) разорили и спалили. Готово у исто време у самом граду уништили су православну цркву Свети Димитрије, а Парохијско-светосавски дом опљачкали и спалили.

Жртве:

  1. Јован Ђерић, 1912. и његова супруга
  2. Рајка Ђерић, 1918. и њихов син
  3. Будимир (Јован) Ђерић, 1949;
  4. Миољка Шкиљевић, 1914;
  5. Чедо (Лаза) Шкиљевић, 1939. и његов брат
  6. Милорад (Лазар) Шкиљевић, 1947;
  7. Илија (Перо) Алексић, 1921. и његов непокретан син
  8. Игњат (Илија) Алексић, 1954;
  9. Рајко (Зора) Алексић, 1947;
  10. Неђо (Јован) Станојевић, 1938;
  11. Драган (Будимир) Реметић, 1958;
  12. Драган (Ристо) Зорановић;
  13. Војка (Живојин) Балотић, 1960;
  14. Војислав (Марко) Балотић, 1954;
  15. Цвијан Куцаловић, 1952;
  16. Владимир Куцаловић;
  17. Мићо Ристић;
  18. Радислав Станојевић;
  19. Војо Андрић, 1942.

Злочин 25. маја 1992. у насељу Ђубрани

Ђубрани, мало српско насеље у Општини Мостар, запоселе су 25. маја 1992. добро наоружане регуларне оружане формације пристигле из суседне Републике Хрватске, у сарадњи са локалним јединицама тзв. Херцег-Босне регрутованим од муслиманског и хрватског становништва Мостара и околине. Приликом запоседања и окупације насеља убијене су две женске и једна мушка особа српске националности, које су остале у својим кућама и нису хтеле или нису могле да напусте село. Њихова, као и остала српска покретна имовина, опљачкана је а непокретна уништена.

Жртве:

  1. Драгица Јањић;
  2. Ристо (Драго) Јањић, 1942;
  3. Страхило (Мићо) Јањић, 1950. сви из засеока Крушевица.

Злочин 25. маја 1992. у селу Дубница

Дубница, Општина Калесија. Највеће, претежно српско, село у општини, (Срба 1024, муслимана 196, Хрвата 5, југословена 3, осталих 25) напали су 25. маја 1992. наоружани припадници тзв. Армије БиХ прикупљени са подручја општина: Калесија, Зворник, Бановићи и Тузла. Нападу је претходило планско опкољавање и концетрација веома јаких и бројних муслиманско-хрватских оружаних јединица: Калесијска бригада, Прва тузланска бригада, артиљерија Бановића, “Џамијски голубови” из Зворника, и др. Село се пре тога више од двадесет дана успешно одупирало окупацији и уништењу. За то време, поготово од 2. маја 1992. стално је било изложено снајперским и артиљерским дејствима јединица Другог корпуса тзв. Армије БиХ, што је проузроковало знатне људске и материјалне губитке. Велики број мештана, посебно деце, жена и старијих особа, разним скривеним путевима углавном ноћу, у међувремену је евакуисан. После муслиманског освајања Дубнице убијено је више лица српске националсности, а знатан број њих ухваћен и отеран у логоре. Пљачка овог богатог и великог села дуго је трајала. Опљачкано је све што је могло да се понесе и превезе: стока, пољопривредни алати, теретна и путничка возила, бела техника, намештај, житарице и храна… Непокретна имовина је разорена и спаљена. Муслимански новинар, репортер телевизиског канала из Тузле, преносећи слике уништеног српског села, тријумфално је изјавио: “Дубница није више село у коме се може живјети!” Колико су били систематични и темељни у разарању, сведоче и судбине српске православне цркве Свети Јоаким и Ана из 1912. године и Парохијски дом, који су опљачкани и до темеља разорени.

Жртве:

  1. Здравко (Ристо) Јовић, 1935;
  2. Славко (Миле) Којић, 1927;
  3. Милорад (Давид) Марковић, 1905;
  4. Драган (Трато) Митровић, 1974;
  5. Душан (Томо) Малишевић, 1930;
  6. старица Стоја;
  7. Јока Икић, 1903;
  8. Стево (Петар) Ђурић, 1951;
  9. Крсманија Јанковић;
  10. Томо (Цвико) Малишевић, 1959;
  11. Радо (Душан) Ђурић, 1923;
  12. Радојка Ђурић Раја, 1923;
  13. Мара (Јован) Костић, 1947;
  14. Светозар (Мико) Вујаковић, 1943;
  15. Војо (Саво) Јовановић, 1929;
  16. Јово (Илија) Илић, народни гуслар убијен из снајпера;
  17. Јован (Зорка) Тодоровић, 1953;
  18. Саво (Милорад) Лукић, 1959;
  19. Душан (Радо) Ђурић, 1955;
  20. Српко (Симо) Митровић;
  21. Илија (Миладин) Ћетковић, 1965.

Злочин 27. маја 1992. у селу Горња Буковица

Горња Буковица, на територији Општине Горажде, једно од веома малих брдско-планинских сиромашних села са мешовитим саставом становништва, али и знатном муслиманском већином (муслимана 30, Срба 13). Муслимани из састава оружаних формација тзв. Армије БиХ, углавном добровољци из овог краја, извршили су напад на српски део сеоцета 27. маја 1992. и том приликом уништили готово све што су затекло српско, од људи, без обзира на узраст или пол, до њихове имовине. Већина мештана српске националности је поубијана. Имовина и сточни фонд жртава и малог броја избеглих Срба опљачкани су и пренети у муслиманске куће, а непокретна имовина и оно што се није могло опљачкати и однети разорено и попаљено. Тела већине покојника угљенисана су и спаљена у кућима у којима су људи убијени.

Жртве:

  1. Божана (Ђорђе) Вукашиновић, 1922;
  2. Вељко (Димитрије) Вукашиновић, 1920;
  3. Вукашин (Петар) Вукашиновић, 1902;
  4. Грозда (Вујадин) Вукашиновић, 1936;
  5. Даница (Божо) Вукашиновић, 1922;
  6. Јованка (Гавро) Вукашиновић, 1932. и њен супруг
  7. Милош (Неђо) Вукашиновића, 1928;
  8. Милорад (Тодор) Вукашиновић, 1914.

Злочин 27. маја 1992. заседа у селу Коњевић Поље

Коњевић Поље, релативно велико муслиманско село у Општини Братунац, (Срба 8, муслимана 983, Југословена 4, осталих 4). Дана 27. маја 1992. у осам часова, на раскрсници путева Братунац-Власеница-Зворник, односно Београд-Сарајево, оружане формације тзв. Армије БиХ, састављене од локалног муслиманског становништва са подручја Братунца, Коњевић Поља, Власенице, Нове Касабе, Церске и Сребренице, напале су из заседе колону привредних теретних цивилних моторних возила предузећа ДД “Боксит” из Милића. Колона возила пресретнута је приликом повратка из Зворника, после испоруке бокситне руде фабрици глинице Каракај. Жртве заседе и напада лица српске националности, возачи камиона. Том приликом, поред људских жртава, уништена сва возила у колони, а спаљено теретно возило марке “Мерцедес” рег. бр. ЗВ 249-29.

Жртве:

  1. Новица (Милко) Сушић, 1962;
  2. Зоран (Ненад) Поповић, 1959;
  3. Ђорђо (Миленије) Мијатовић, 1950;
  4. Стево (Новак) Симић, 1953;
  5. Миломир (Јово) Вујадиновић, 1960.

Злочин 27. маја 1992. у улици Васе Мискина

Сарајево, подручје града, ул. Васе Мискина, испред продавнице за хлеб, 27. маја 1992. активирана је подметнута експлозивна направа од које је смртно страдало више лица, а око 140 сарајевских цивила лакше и теже повређено. Да су масакр муслимани раније планирали и припремили сведочи, поред осталог, и присуство екипа ТВ Сарајево. У накнадном извештају СБ ОУН констатовано је, односно изражена је сумња, да Срби нису гранатирањем изазвали експлозију, већ да је експлозија последица подметнуте минске направе. Међутим, тај извештај у међувремену се “изгубио” и није стигао пре почетка седнице Савета безбедности. Циљ ове раније режиране трагедије, у којој муслимани нису једини учесници, и у којој је жртвовано толико недужних лица, је да се прекину преговори у Лисабону који су наговештавали мирно решење сукоба у БиХ и да се, по сваку цену, и СРЈ као једини кривац увуче у оружане босанско-херцеговачке сукобе и грађански рат који је већ ухватио маха. Тај циљ је и остварен, наводно увређени и бесни муслимани су прекинули лисабонске мировне преговоре, а Савет безбедности ОУН увео је након три дана економске санкције против СРЈ. Међу жртвама скоро половина њих била су лица српске националности. Независно од тога дајемо имена свих страдалих.

Жртве:

  1. Срећко Шиклић;
  2. Миле (Стеван) Ружић, 1921;
  3. Гордана (Обрад) Ђеклић;
  4. Владимир Богуновић, 1936;
  5. Тамара Вејзагић;
  6. Влатко (Јован) Танасић, 1930;
  7. Божица Патаки-Трајчев;
  8. Неџиб Абдић (дете);
  9. Руждија Бектешевић;
  10. Мирсад Фазлагић;
  11. Емина Карамустафић (дете);
  12. Мехида Омеровић,
  13. Хатиџа Салић;
  14. Васвија Ченгић;
  15. Јусуф Владовић.

Злочин 26. маја 1993. на подручју Општине Хаџићи

Сарајево, подручје Општине Хаџићи. Муслиманске оружане формације из састава тзв. Армије БиХ извршиле су напад на линије одбране Хаџића 26. маја 1993. Том приликом су заробили и, потом, убили четири српска борца из састава Хаџићке бригаде Војске Републике Српске. Тела покојника, посредством и залагањем представника УНПРОФОР-а, српска страна је преузела тек 23. јуна 1993. на гробљу Влаково. Приликом идентификације и прегледа спољних повреда покојника констатовано је да су српски заробљеници масакрирани углавном хладним оружјем,
односно тупим предметима и ножем: једној од жртава пререзано је грло, другој одсечена десна страна лобање, трећој пробијено теме…

Жртве:

  1. Милорад (Миленко) Мичић, 1956;
  2. Сретен (Средо) Зимоња, 1968;
  3. Раденко (Вељко) Мариловић, 1954;
  4. Горан (Марко) Шекеревић, 1961.

Злочин 27. маја 1995. Општина Власеница

Власеница, у атару Општине Власеница у близини раније страдалог српског села Рупово Брдо, убијено је пет мештана, цивила српске националности. Жртве су страдале у заседи коју су поставили муслимани на макадамском путу између Рупова Брда и Купусна 27. маја 1995. у 17,15 часова. Организатори и учесници заседе су припадници 28. дивизије тзв. Армије БиХ, под командом Насера Орић, а са седиштем у заштићеној и наводно демилитаризованој зони Сребренице. Иако су од средине априла 1993. били под посебним надзором оружаних снага ОУН, муслимани су веома често у мањим или већим формацијама излазили из сребреничког краја и терорисали околна српска насеља и српско становништво. Супротно међународним обавезама, те терористичке активности нису спречавали војници УНПРОФОР-а Канадског, а потом ни Холандског батаљона. То се догодило и наведеног дана, када се пет српских цивила дрвосеча враћало у старом камиону марке Мерцедес напуњеном дрвима која су из шуме превозили за своја домаћинства. Прегледом спољних повреда тела констатовано да су неке жртве биле само рањене, а потом убијене тупим предметима и искасапљене ножевима.

Жртве:

  1. Љубиша (Војин) Голић, 1946;
  2. Милисав (Станко) Петровић, 1948;
  3. Бранко (Драго) Николић, 1950;
  4. Миладин (Радивоје) Савић, 1957;
  5. Милош (Милош) Мишић, 1961.

Да се не заборави и не понови!

Извор: Драгана Гавриловић: Масовни злочини хрватских и муслиманских снага 1992-1995 у БиХ

Приредила: Редакција Српске Рамонде

Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове Удружења “Српска Рамонда”. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без претходног упозорења.

More from Да се не заборави и не поновиMore posts in Да се не заборави и не понови »
More from Злочин без казнеMore posts in Злочин без казне »
More from ЧланциMore posts in Чланци »

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.