Да се не забораве злочини над Србима у Ботуну, Мостару и Трнову
Ботун (Срба 39, Хрвата 32) у Општини Купрес. Српски део села страдао 10. априла 1992. у току напада веома бројних регуларних војних формација Републике Хрватске и паравојних наоружаних група локалних муслимана и Хрвата на Купрешку висораван, град Купрес и безмало сва околна српска насеља. Жртве напада на Ботун су искључиво лица српске националности. Неке од жртава су сагореле у својим спаљеним домовима. Сви похватани Срби, од којих је знатан број њих био повређен током гранатирања и борбених дејстава, одведени су у разне тзв. сабирне центре и логоре у којима су били изложени сталном злостављању и страдањима. Сва затечена српска имовина у окупираном селу, стока, пољопривредни алати и машине, храна, бела техника и опрема домаћинства, опљачкани и уништени.
Жртве:
- Савица (Јово) Спремо, 1920;
- Бранислав (Мирко) Спремо-Двица, 1950;
- Ненад (Илија) Вашалић, 1954. из Београда;
- Анђа ( Илија) Спремо, 1935;
- Шкрбић (Петар) Ненад, 1934;
- Шкобић (Петар) Стојан, 1957;
Мостар, свако удаљавање из касарне и кретање по граду у мањим групама или појединачно ненаоружаних припадника ЈНА било је ризично и опасно. У Мостару и добром делу Херцеговине, у тзв. Херцег-Босни, већ су месецима харале наоружане паравојне јединице састављене од локалног хрватског и муслиманскогстановништва или војници пристигли из Републике Хрватске. Мета њихових акција били су припадници ЈНА, њихове породице и војни објекти (касарне, болнице, магацини, fабрике оружја и муниције, итд.). У току само једног дана, у пар или више акција на ширем подручју града, 15. априла 1992. киднаповано је шест ненаоружаних, тек мобилисаних, резервиста из Црне Горе, општине Никшић и Шавник, припадника Подгоричког корпуса ЈНА. Препад се догодио неочекивано, на непознатом месту у граду или околини и откривен тек у вечерњим часовима за време прозивке.
Од тада се о судбини тих лица дуго ништа није знало. Веровало се да нису убијени већ да су само киднаповани и, највероватније,завршили као и многи други пре њих, у неком од бројних хрватских логора, по свему судећи сплитском логору Лора. Већ су постојала бројна сведочења о страдању Срба и припадника ЈНА у хрватскомуслиманским логорима и мукама којима су их изложили хрватски иследници, војници и полицајаци. (Према откривеним сазнањима
зверства почињена у Лори понекада превазилазе зверства почињена у Јасеновцу и осталим Павелићевим логорима током Другог светског рата.) Команда, управа, иследници и стражари, и
не само они, већ и сви грађани Сплита који су хтели да искале свој бес према Србима, могли су, не бирајући средства, да то остваре у Лори. Колико је Срба убијено у овом логору вероватно се никада неће сазнати. То је и данас, као и у току рата, државна тајна Републике Хрватске, као што је већ више од шест деценија хрватска државна тајна и логор Јасеновац. Довољно је још рећи да
је свака смрт, у односу на мучења којима су изложени, за њих била награда. То потврђују преживели логораши Лоре.
Жртве:
- Лука (Милан) Газивода, 1959;
- Драган (Момчило) Јаковљевић, 1967;
- Павле (Никола) Поповић, 1957;
- Ратко (Живојин) Симовић, 1963;
- Боривоје (Јован) Зиројевић, 1956;
- непознат резервиста чије име још није било унето у евиденцију, али то је сигурно један од следећих покојника:
- Милош (Василије) Перуновић, 1965;
- Лука Папић;
- Радомир Вулић;
- Милан Шушић;
- Неђељко Јанковић или
- Радивоје Петковић.
Трново, једно од већих српских села у Општини Шековићи, (Срба 388, Југословена 1, осталих 1) удаљено десетак километара од центра Општине, нападнуто је на Велики петак 16. априла 1993. Напад су извршиле оружане формације Армије БиХ, значи локални добровољци регрутовани са подручја муслиманских села околних општина. У току борби за одбрану села погинуло је више лица српске националности, који су спасили локално цивилно становништво и своје најближе од масакра који им је припремљен уочи великог православног празника Васкрса. Планери и организатори овог напада вероватно нису случајно одлучили да за напад изаберу посебно значајан дан за хришћане, дан Христовог распећа. Бирање српских празника за муслиманске нападе на српска села постало је обичај од којег муслимани од почетка рата нису одустајали. Та њихова пракса је један од разлога што се рат у БиХ сматра и верским ратом. То је саставни део стратегије џихада и освајачког похода исламских екстремиста против „верских
неверника“.
Жртве:
- Радо (Миленко) Рељић, 1959;
- Радован (Стојан) Стојановић, 1952;
- Рајко (Миливоје) Радивојевић, 1956;
- Милан (Милош) Лукић, 1942;
- Раденко (Јаков) Васиљевић, 1962;
- Душан (Драго) Бећаревић, 1956;
- Матија (Десимир) Гагић, 1965;
- Миленко (Трифко) Влачић-Шипка, 1956;
- Драго (Јован) Бојанић, 1947;
- Радивоје (Обрен) Радивојевић, 1951;
- Цвијетин (Бранко) Гагић, 1952;
- Драгиша (Ристо) Беговић, 1937;
- Славко (Чедо) Гужвић, 1954;
- Војислав (Неђо) Николић, 1950;
- Миланка (Крсто) Лукић, 1953;
- Љубо (Владимир) Бојанић, 1947
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Драгана Гавриловић: Масовни злочини хрватских и муслиманских снага 1992-1995 у БиХ
Be First to Comment