Злочини над Србима: 1. маја 1994. у Сучанима; 1. и 2. маја 1995. у Градишци; 2. и 3. маја 1992. у Сарајеву; 2. маја 1992. у Новом Граду и 3. маја 1992. у Зебиној Шуми…

Да се не забораве злочини над Србима у Сучанима, Градишци, Сарајеву, Новом Граду и Зебиној Шуми

---

• Facebook
• Instagram
• Twitter
• VK
• Telegram
• YouTube

Злочин над Србима у Сучанима 1. маја 1994. године

Сучани у Општини Шековићи. Велико српско село (Срба 568, муслимана 3, Југословена 3), жестоко је гранатирано из најразноврснијих артиљеријских и минобацачких оруђа разног калибра, на дан православног Васкрса 1. маја 1994. после подне око 15 часова. У нападу су учествовале муслиманске јединице са подручја Кладња и Станова, које припадају оружаним формацијама Другог корпуса тзв. Армије БиХ. Приликом гранатирања живот су изгубила четири лица српске националности.

Жртве:

1. Зоран Лаиновић;
2. Ружа (Симо) Радивојевић, 1950;
3. Мира (Стјепан) Крстић,1976;
4. Мара (Стојан) Милић, 1928.

Злочин над Србима у Градишци 1. и 2. маја 1995. године

Градишка се нашла на удару оружаних формација, артиљерије и ратног ваздухопловства Републике Хрватске 1. и 2. маја 1995. за време хрватске офанзиве „Бљесак“ у Западној Славонији и окупације тог дела Републике Српске Крајине. Подручје Западне Славоније налазило под заштитом ОУН и СРЈ, али нико од „заштитника“ није се супротставио хрватској агресији, масовним убиствима и изгону Срба са њихових огњишта. Супротно обавези и свом мандату, снаге и команде УНПРОФОР-а све време пружале значајну логистичку подршку хрватским оружаним формацијама. Циљ гранатирања и бомбардовања насеља у Републици Српској, биле су готово непрегледне колоне Срба који су из Хрватске преко моста на Сави бежали из нападнутог подручја у Градишку и околна српска села где су тражили и налазили прибежиште и заштиту. У овој хрватској акцији само на подручју града убијено дванаест лица српске националности и више њих рањено. На стамбеним и другим објектима у граду и селима је после гранатирања регистрована огромна материјална штета.

Жртве:

1. Видосав (Велимир) Аћимовић, 1943;
2. Данијела (Драго) Гајић, 1989;
3. Немања (Драго) Гајић, 1984;
4. Даринка Кутић, 1918;
5. Млађен Кутић, 1912;
6. Љубица (Илија) Перић, 1921;
7. Стево (Ђуро) Раниловић, 1969;
8. Данијел (Благоје) Ратковић, 1977;
9. Николина (Младен) Рачић, 1978;
10. Марија (Душан) Тадић, 1940;
11. Уна (Саша) Тадић, 1992 и
12. НН мушкарац из села Бистрик.

Злочин над Србима у Сарајеву 2. маја 1992. године

Сарајево, скоро строги центар главног града БиХ. Егзекуција заробљених припадника ЈНА извршена је 2. маја 1992. Неколико дана пре егзекуције у насељу Добриња, недалеко од аеродома, уверени да им се ништа лоше не може догодити, добровољно се предало осам војника ЈНА, углавном резервиста српске националности, који су чинили посаду транспортера. Уместо да буду пуштени, размењени, одведени у заробљенички логор или предати, односно враћени, својој команди, заробљеници су везани одведени у кућу Касима Рујевића где су подвргнути страховитим мучењима групе муслимана који су се наизменично изживљавали над немоћним људима. Осморици војника у међувремену су придодата и четворица цивила српске националности, који су, на жалост, до данас остали неидентификовани и који су подвргнути истој тортури. Ова група од дванаест већ унакажених мученика пребачена је из наведене куће у гаражу Градског саобраћајног предузећа где је настављено злостављање. Након више дана невиђеног физичког иживљавања сви су побијени у Великом парку код Дома полиције. Њихова тела бачена су и спаљена у контејнеру за смеће иза зграде Радио-телевизије Сарајево. Не слутећи шта се догодило са затвореницима, српске власти општине Илиџа тражиле су обавештење о судбини одведених резервиста и од Министарства за народну одбрану БиХ, са потписом министра Јерка Дока, лажно су извештени да су наведени резервисти пуштани и отишли својим кућама (писмо СО Илиџа заведено под бр. 02/288-1 од 21. маја 1992.).

Жртве:

1. Ђорђе (Спасо) Бјелица, 1971;
2. Драгомир (Миладин) Бјелић;
3. Влајко (Ђорђе) Голубовић, 1970;
4. Стеван (Мирко) Ђокановић, 1952;
5. Миливоје (Илија) Лаловић, 1951;
6. Зоран (Маринко) Марковић, 1957;
7. Недељко (Божидар) Вујичић, 1968;
8. Миладин (Јово) Вукомановић, 1957.

Имена четворице српских цивила која су накнадно додата овој групи и даље су непозната.

Злочин над Србима у Новом Граду 2. маја 1992. године

Нови Град, једно од већих и доста богатих посавских села у Општини Оџак са знатно бројнијом српском популацијом (Хрвата 219, муслимана 4, Срба 1595, југословена 71, осталих 11) претрпело је 2. маја 1992. веома тежак напад од стране хрватско-муслиманских оружаних формација састављених од војника из оџачке и суседних општина, припадника тзв. Армије БиХ. Приликом напада страдало је више мештана српске националности. Село је и раније у више наврата било изложено нападима, гранатирању и оружаним провокацијама од полицијских и војних хрватско-муслиманских оружаних састава. О страдању Срба овог села редовно су обавештаване мировне снаге УН и разне хуманитарне организације, али се они, као и обично кад су у питању страдања Срба, нису на то обазирали. На сам дан окупације Новог Града страдала су само три лица српске националности, али укупан број страдалих Срба Новог Града је скоро двадесет пута већи. После окупације села почеле су рације на Србе и оне су постале свакодневна појава. Срби су протеривани у логоре у којима су многи изложени мучењу и убијени. Само у једној рацији која се догодила неколико дана по окупацији, 8. маја исте године, ухапшен је и одведен у логоре велики број Срба. Многи од њих се никада нису вратили живи. (До сада је утврђено да су од лица одведених у тој рацији страдали:

1. Мика (Радован) Бумбић,1972;
2. Недељко (Аврам) Бумбић, 1939;
3. Остоја (Јово) Бијелић, 1926;
4. Радован (Слободан) Ђукић, 1967;
5. Драгиња (Дамјан) Ковачевић, 1910;
6. Јован (Стево) Ковачевић, 1907;
7. Марија (Алекса) Ковачевић, 1903;
8. Остоја (Стево) Ковачевић, 1911;
9. Чедо (Јован) Милојевић, 1942;
10. Вид (Миленко) Павић, 1956;
11. Јадранко (Јован) Павић, 1965;
12. Војислав (Светозар) Перић, 1934;
13. Петар (Јован) Пурић, 1925;
14. Милош (Митар) Ракић, 1963;
15. Марко (Саво) Станић, 1944;
16. Светозар (Гојко) Станић, 1932;
17. Богдан (Пејо) Станковић, 1910;
18. Живко (Богољуб) Татић, 1961;
19. Раде (Триво) Томановић, 1944;
20. Стево (Михајло) Топић, 1942;
21. Димитрије (Васо) Шишљагић, 1928;
22. Михалло (Вид) Шишљагић, 1967.

Места егзекуције нису само логори у које су одведени похватани мештани, већ и само село, па и властите куће. Сва српска имовина Новог Града је опљачкана, а многе српске куће демолиране, разорене и спаљене. Уништена је православна црква из 1939. године посвећена Светим апостолима Петру и Павлу.

Жртве:

1. Зоран (Мико) Видаковић, 1970;
2. Савка (Јован) Лешић, 1962;
3. Жељко (Роса) Мршић, 1972.

Злочин над Србима у Сарајеву 3. маја 1992. године

Сарајево, урбани део града Добровољачка улица, Централни затвор и подрум објекта ДТП Партизан. Злочин муслиманских оружаних, полицијских и војних, формација Сарајева, приликом напада на колону возила ЈНА која се кретала од команде Друге војне области према касарни у Лукавици, догодио се 3. маја 1992. године. Колону су безуспешно обезбеђивали командант снага ОУН у БиХ канадски генерал Мекензи и Колм Дојл, изасланик Европске заједнице у БиХ. Треба напоменути да је ЈНА у то време имала легалан статус у БиХ. Рок за повлачење ЈНА из БиХ истицало је тек 19. маја 1992. год. Напад на колону је, по свим индицијама, раније предвиђен и планиран у врховима муслиманске власти. Они ни овом приликом нису поштовали постигнути договор са представницима југословенске војске и међународне заједнице да возила и људство ЈНА мирно и безбедно напусте Сарајево. Извесан број војника и официра убијен је приликом напада, а они који су заробљени затворени су у наведеним објектима где су подвргнути интензивном муслиманском и хрватском физичком „превеспитавању“.

Жртве:

1. потпуковник Бошко (Јово) Јовановић, 1947;
2. старији водник Раденко (Милан) Магазин, 1969;
3. пуковник Бошко (Петар) Михаиловић, 1943;
4. пуковник Градимир (Пане) Петровић, 1940;
5. пуковник др Будимир (Саво) Радуловић, 1935;
6. пуковник Мирко (Саво) Сокић, 1949. и војници
7. Звездан Арсић;
8. Александар Благојевић;
9. Предраг (Станимир) Церовић;
10. Горан Давидовић;
11. Зоран Гајић;
12. Миодраг (Милош) Ђукић;
13. Слободан (Велимир) Јелић, 1972;
14. Небојша (Томислав) Јовановић, 1973;
15. Роберт Кочиш;
16. Миломир Мојсиловић;
17. Срђан (Миломир) Николић;
18. Перица Новић;
19. Витомир Петровић;
20. Жељко Ракић;
21. Стево Ритан;
22. Ивица (Миљурко) Симић, 1973;
23. Драган (Ђуро) Витковић, 1961;
24. Обрад Грозденовић;
25. Миломир Јанић;
26. Срећко Јовановић,
27. Јуко Нормела;
28. Нихад Кастрати, поручник;
29. Марко (Милутин) Лабудовић, 1952, кап. 1. класе;
30. Бранко Поповић, 1957;
31. Казафер Ротић;
32. Миро Сокић;
33. Бојан Стијак;
34. Здравко Томић;
35. Велимир Чикарић;
36. Ивица (Драги) Цветковић, 1965. поручник.

Злочин над Србима у Зебиној Шуми 3. маја 1992. године

Зебина Шума, Oпштина Србиње, муслиманско село са малим бројем изолованих српских породица (муслимана 414, Срба 15). Масакр који су извршили наоружани муслимани, припадници тзв. Зелених беретки, у ствари тзв. Армије БиХ, догодио се 3. маја 1992. и тада су у својој кући убијена три члана породице Фуштар, српске националности. Њихова имовина je опљачкана, а кућа спаљена. Тела покојника пронађена су угљенисана на згаришту куће након пет дана, 8. маја 1992, а наредног дана су надлежни органи Општине извршили њихову идентификацију.

Жртве:

1. Јела Фуштар, 1924, њен супруг
2. Владо (Перо) Фуштар, 1926. и њихов син
3. Миле (Владо) Фуштар, 1966.

Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!

Извор: Драгана Гавриловић: Масовни злочини хрватских и муслиманских снага 1992-1995 у БиХ