Да се не заборави злочин над Србима у Ритешићу и Осмачама
Приредила: Редакција Српске Рамонде
Злочин над Србима у Ритешићу 6. и 7. маја 1992. године
Ритешић у добојској општини. На српски део села (Срба 423, Хрвата 148 и Југословена 12) веома јаке хрватско-муслиманске оружане формације састављене од људства прикупљеног из околних села (Буковца, Фоче, Которског, и др.) са добојске и суседних, поготово посавских, општина извршиле су претходно испланиран, али неочекиван напад. Јединице које су извеле напад припадале су тзв. Армија БиХ, али, по свему судећи, и хрватском Збору народне гарде (108. бригада ЗНГ из Нове Градишке, и др. из Републике Хрватске). Напад и окупација села извршени су на Ђурђевдан и трајали 6. и 7. маја 1992. У та два дана на свиреп начин масакрирано је више цивила српске националности. Имовина жртава, као и преживелих избеглих Срба је опљачкана, спаљена и разорена. Оскрнављена је, опљачкана, спаљена и разорена и српска православна црква.
Жртве:
- Брестовац (Милан) Остоја, 1941;
- Брестовац (Радо) Срето,1932;
- Дејановић (Саво) Мирко, 1931;
- Ћалић (Радован) Стево, 1951;
- Поповић (Никола) Новак, 1920;
- Ужар (Вукашин) Драгомир, 1948;
- Зоран (Милован) Ђекић, 1967. и
- Џабић (Ђоко) Драган, 1959.
Злочин над Србима у Осмачама 7. маја 1992. године
Осмаче, Општина Сребреница. У близини овог доста великог муслиманског села и познатог упоришта муслиманског екстремизма на овом подручју постављена је заседа 7. маја 1992. на локалној саобраћајници Сребреница-Скелани. Том приликом је сачекано и уништено теретно моторно возило у коме се налазило више цивилних лица српске националности, која су се пред најездом муслиманских оружаних формација исељавала из једног дела сребреничке општине и покушала да преко села Чичевац допру у Скелане и даље у Бајину Башту и Србију. Заседу су поставили наоружани припадници локалних муслимана сврстани у јединице тзв. Армије БиХ. Ово је и прво веће колективно страдање Срба у сребреничкој општини уследа напада из заседе и прва заседа у којој је у овом делу Подриња убијено више лица. Ту праксу муслимани ће наставити и трајаће све време рата. У сребреничком крају до пролећа 1994. готово једна трећина укупних српских жртава страдала је у заседама и изненадним препадима из скривених муслиманских бусија. У заседама су сачекивани српски пролазници и возила и тај начин убијања претворио се временом у неку врсту муслиманске специјалности. То је за нападаче и најбезбеднији начин оружаног обрачуна са оним кога желе да убију. Ризик за властити живот је минималан, а то је и најважније.
Фото: СРНА
Жртве:
- Милојка (Славко) Митровић, 1953;
- Радосава (Милован) Стјепановић, 1956;
- Небојша (Радомир) Ђорић, 1966, возач камиона;
- Зоран (Обрен) Вукосављевић, 1970;
- Симо (Манојло) Танасијевић, 1952;
- Миливоје (Богдан) Илић, 1962. и
- Данило (Радомир) Петровић, 1961.
Заседу су поставили муслимани из села Осатица и Осмаче, а као непосредни учесник помиње се једино неки Рамо „Хљебара“ који је убио Симу Танасијевића. Преживелих или сведока са српске стране нема, или још нису пронађени. Једино постоји сведочење неког од заробљених муслимана који је разменом враћен својима. По тој изјави већ споменути Рамо је организовао заседу и убио Симу Танасијевића, а наређење за овај злочин издао је Насер Орић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници, Твитер и Вконтакт налогу и придружите нам се на Телеграм каналу и Вибер заједници.
Извор: Драгана Гавриловић: Масовни злочини хрватских и муслиманских снага 1992-1995 у БиХ и Миливоје Иванишевић: Хроника нашег гробља
Be First to Comment