Press "Enter" to skip to content

Злочини над Србима у селима Јеремићи, Сандићи, Бавар, Растовци, Језеро, Миље, Требечај, Бравнице, Опарци, Возућа, Речица и Милино Село и у Српском Броду.

Злочин 28. маја 1992. у селу Јеремићи

Јеремићи, мало српско село, односно његов заселак Мановићи у Општини Власеница (50 становника Срба), 28. маја 1992. напали су наоружани муслимани сврстани у неколико група, регрутовани са подручја власеничке и околних општина. Срећом, већина мештана, очекујући напад, благовремено су се извукли из Јеремића и отишли у суседна српска села и у сам град Власеницу. Приликом упада муслимани су убили једина три лица српске националности која из непознатих разлога нису напустила село. (Људи су у оваквим ситуацијама увек покушавали да спасу од имовине оно што се спасити може.) После освајања села све српске куће су опљачкане, стока одведена у суседна муслиманска села, а што се није могло однети уништено је, спаљено и разорено. У пљачки и паљевини, као и приликом упада у остала српска села, предњачили су цивили, а то су и у овом случају били муслиманске жене, старци и деца.

Жртве:

  1. Богдан (Живко) Глигоревић, 1958;
  2. Станоје (Синиша) Кандић-Цане, 1953;
  3. Радо (Ђорђе) Миросављевић, 1972.

Злочин 29. маја 1992. у селу Сандићи

Сандићи, муслимански заселак у близини муслиманског села Хрнчићи (муслимана 1226) у Општини Братунац. На регионалној саобраћајници између Братунца и раскрснице Коњевић Поље где се рачва магистрални пут за Београд и Сарајево, постављене су барикаде и прекинут саобраћај 29. маја 1992. Приликом деблокаде саобраћајнице и уклањања барикаде на српске полицајце је из заседе коју су поставили муслимани из Хрнчића и околних села отворена жестока унакрсна ватра из пешадијског наоружања. Једна од жртава је и Милутин Милошевић, за кога је тадашњи представник ОУН за подручје бивше Југославије Тадеуш Мазовјецки у једном од својих бројних извештаја и оптужби против Срба, навео да су га убили Срби зато што је штитио муслимане у Братунцу. Господин Т. Мазовјецки је свесно прикрио истину да су часног човека и професионалца Милутина Милошевића убили муслимани које је штитио. То је пример само једне од бројних обмана светске јавности и ОУН које је починио представник ОУН Тадеуш Мазовјецки. Муслимани дуго нису дозволили приступ покопаним телима покојника, а есхуминирани су и достојанствено сахрањени тек након десет месеци, марта 1993.

Жртве:

  1. Милутин (Стево) Милошевић, 1948;
  2. Јово (Сретен) Благојевић, 1973;
  3. Драгица (Стојан) Матикоса, 1955;
  4. Срето (Милан) Сузић, 1960;
  5. Миодраг (Мило) Воркапић, 1971;
  6. Иван (Ратко) Ивановић, 1970;
  7. Драган (Десимир) Петровић, 1967;
  8. Весна Крџалић;
  9. Александар (Мирко) Граховац, 1972;
  10. Жарко Ивановски.

Злочин 29. маја 1992. у селу Бавар

Бавар, велико село у Општини Јајце. Злочин се догодио 29. маја 1992. у српским засеоцима једног од највећих вишенационалних села ове општине (Срба 156, Хрвата 934, муслимана 513, Југословена 5, осталих 1). Напад на српску заједницу села Бавар извршили локални муслимани и Хрвати припадници тзв. Армије БиХ. Жртве су четири цивилне особе српске националности. Остали Срби, пре свих мајке са децом, благовремено напустили Бавар и потражили заштиту у суседним српским насељма. Имовина страдалих и избеглих Срба је опљачкана и уништена.

Жртве:

  1. Стојан (Илија) Тривуновић, 1923;
  2. Драго (Стојан) Пуцар, 1957;
  3. Стана (Лазо) Тривуновић, 1924;
  4. Илија (Нико) Тривуновић, 1954.

Злочин 30. маја 1992. у селу Растовци

Растовци, у овом селу из Општине Нови Травник (пре рата општина се звала Пуцарево), у коме доминантну већину чине Хрвати у односу на Србе и муслимане (Хрвата 543, муслимана 39, Срба 13), из верских и националних мотива, убијена су ватреним оружјем три недужна млада човека, цивила српске националности из породице Медић 30. маја 1992. Убиство су извршили наоружани локални униформисани припадници тзв. Армије БиХ.

Жртве:

  1. Симо Медић, рођ. 1968;
  2. Драган Медић, 1970. и
  3. Млађан Медић, 1974.

Злочин 30. маја 1992. у насељу Језеро

Језеро, мало српско насеље у посавској Општини Оџак, које није регистровано ни у географским картама, ни у статистчком попису насеља, нападнуто 30. маја 1992. Напад на Језеро извршиле муслиманско-хрватске локалне јединице из састава тзв. Армије БиХ. Том приликом у кући Срете Млинаревића убијене су три цивилне особе српске националности, домаћин и два његова госта који су ту, вероватно, бежећи од истог непријатеља из својих села потражили заштиту. После извршеног злочина, како се то обично догађа, убице опљачкале
домаћинство жртава, а потом демолирали и уништили остатке имовине.

Жртве:

  1. Владо (Станко) Видић, 1961;
  2. Срето (Раде) Млинаревић, 1938;
  3. Здравко (Стево) Ђурић, 1952.

Злочин од 30. маја до 16. јуна 1992. у селу Миље

Миље, (Општина Трново-Сарајево), лилипутански мало и доста забачено српско село (становника 18) нападнуто је и држано под окупацијом као и Требечај од 30. маја до 16. јуна 1992. Судбина Срба који су се затекли у селу у свему је иста као и судбина Срба Требечаја. Мештани су злостављани, понижавани, пребијани и убијани у својим кућама на веома суров начин. Тела пронађених страдалника угљенисана. Реч је искључиво о веома старим особама српске националности. Њихова имовина опљачкана је и уништена. Злочин су починили припадници муслиманско-хрватских формација тзв. Армије БиХ, регрутовани углавном са подручја Сарајева. Тела покојника сахрањена су тек након извесног времена и после повратка ВРС и српског становништва у овај крај.

Жртве:

  1. Љепосава Витковић, 1921;
  2. Драгиња Витковић, 1922;
  3. Цвија (Видо) Витковић, 1924. и
  4. Бориша (Алекса) Ивановић, 1912.

Злочин 30. маја 1992. у селу Требечај

Требечај (Општина Трново-Сарајево), муслиманско село са малим српским засеоком (Срба 22, муслимана 145). Напад на српски део Требечаја извршен је 30. маја 1992. У нападу су учествовале муслиманско-хрватске оружане формације тзв. Армије БиХ. Формалано образложење за оружане акције су наводна потрага за скривеним радиостаницама, војном опремом, бомбама и другим оружјем које су становници српске националности имали сакривено на својим имањима и у кућама. Приликом претреса њихове имовине и кућа Срби који су се тог дана затекли у селу, углавном старије особе оба пола, злостављани су на све могуће начине: малтретирани, понижавани и пребијани. Окупација насеља трајала је до 16. јуна 1992. За то време малобројни мештани српске националности су више пута привођени и саслушавани, њихова имовина опљачкана, а оно што није опљачкано разбацано је по селу, разорено и спаљено. Притом је седам мештана убијено, а неки од њих су убијени на веома свиреп начин. Ексхумација страдалих извршена је тек почетком августа, по повратку Срба у Требечај.

Жртве:

  1. Зорка Кнежевић, 1915;
  2. Никола (Јован) Кнежевић, 1916. и његова супруга
  3. Милка (Тодор) Кнежевић, 1922;
  4. Милош (Душан) Влашки, 1925. и његова супруга;
  5. Риста (Никола) Влашки, 1934;
  6. Десанка (Спасоје) Влашки, 1909;
  7. Стана (Петар) Елез, 1900.

Злочин 1. јуна 1992. у селу Бравнице

Бравнице, релативно велико, углавном српско село (Срба 742, Хрвата 4, муслимана 108, Jугословена 12) у Општини Јајце нападнуто je 1. јуна 1992. Напад су извршиле веома бројне оружане формације тзв. Армије БиХ састављене од људи који су регрутовани из муслиманских и хрватских насеља са територије ове и суседних општина. Највећим делом напад је усмерен према засеоку и локалитету Буковица. У одбрани села убијено је више мештана, бранилаца и цивила, српске националности. Многи цивили, посебно жене са децом и старије особе, избегли су из Бравица у суседне општине Шипово и Мркоњић Град. Знатан део зграда у селу је оштећен и разорен. Српска имовина опљачкана.

Жртве:

  1. Славко (Симо) Бороја, 1955;
  2. Станко (Саво) Будиша, 1971;
  3. Драган (Божо) Видовић, 1964;
  4. Мирослав (Нико) Грабеж, 1958;
  5. Драгослав (Станко) Грабеж, 1945;
  6. Радивој (Остоја) Зекоњић, 1960;
  7. Недо (Бранко) Макитан, 1958;
  8. Милоје (Петар) Милић, 1968;
  9. Анђелко (Миле) Миловац, 1954;
  10. Миле (Стојан) Миловац, 1948;
  11. Војислав (Недељко) Попржен, 1956;
  12. Мирослав (Никола) Смољић, 1966;
  13. Драго (Стојан) Шарић, 1961;
  14. Миле (Петар) Шарић, 1945;
  15. Слободан (Томо) Шарић, 1959;
  16. Неђо (Душан) Шатра, 1964.

Злочин 1. јуна 1992. у селу Брезовице, заселак Опарци

Опарци, српски заселак муслиманског села Брезовице, Општина Сребреница, у коме муслимани већ дуже времена чине већинско становништво (Срба 64, муслимана 462). Становнике овог српског засеока напали су 1. јуна 1992. комшије из самог села Брезовице, као и наоружани мештани из околних муслиманских села сребреничке и братуначке општине, борци тзв. Армије БиХ. У нападу је убијено шест старијих мештана српске националности који нису могли или нису хтели да благовремено напусте своје домове. Све српска имовина у селу је опљачкана, а 22 куће спаљене и уништене. Имовину и стоку засеока Опарци разнеле су у своја домаћинства муслиманске породице из села Брезовице: жене, деца и родитељи злочинаца који су учествовали у нападу. Остатак имовине, оно што се није могло однети, зграде и остали објекти, разорени су и спаљени.

Жртве:

  1. Илић (Драгутина) Драгић, 1939;
  2. Илић (Момчила) Ратко, 1942 и његов брат
  3. Илић (Момчила) Угљеша, 1939;
  4. Петровић (Цвијетин) Живојин, 1917;
  5. Петровић (Драго) Милорад, 1923. и
  6. Петровић (Драго) Дикосава, 1932 (силована и заклана).

Неке од наведених жртава су убијене на најсуровији начин.

Напад на заселак и злочине извршили су: Салиховић Хусо, Алић Абдулах, Бегић Бекир и Севдалија, Халиловић Хајрудин, Хусић Велказ и други.

Сведок напада је Петровић Милоје.

Злочин 1. јуна 1992. у Српском Броду

Српски Брод, градско насеље. За време вишемесечне хрватскомуслиманске окупације Српског Брода (раније Босанског Брода) извршен је велики број убистава појединих лица и брачних парова српске националности. Према расположивој документацији у самом граду у току трајања окупације су убијени, многи појединци или усамљени брачни парови без деце, искључиво српске националности. Убиства су организовали и извршили, по нечијем налогу или самовољно, припадници легалних војних и полицијских власти БиХ. Један од таквих злочина је свакако свирепо и подмукло убиство породице Мачинка Бранка, извршено 1. јуна 1992. године у њиховом стану у ул. М. Тита бр. 117.

Жртве:

  1. Милева (Ристо) Мачинко, 1926;
  2. Бранко (Марко) Мачинко, 1922. и њихов син
  3. Славко (Бранко) Мачинко, 1957.

Злочин 28. маја 1993. у селу Возућа

Возућа, једно од највећих села у Oпштини Завидовићи (Срба 1330, муслимана 661, Хрвата 7, Jугословена 23, осталих 25) као и бројни околни српски засеоци у долини реке Возућице близу манастира Свете Тројице: Јеличићи, Липе, Царина, Пашалићи, и др. неочекивано су нападнути 28. маја 1993. Изненадан напад иза линија српске одбране извршила је нека од више различитих диверзантско-терористичких јединица, највероватније из састава Завидоваћке бригаде, Другог корпуса тзв. Армије БиХ. Приликом упада у село, за кратко време, убијена су четири и рањено више цивилних лица српске националносити, оскрнављен манастир, а неколико српских кућа опљачкано је, разорено и спаљено.

Жртве:

  1. Милош (Илија) Достанић, 1936;
  2. Љубан (Лука) Пашалић, 1937;
  3. Ковиљка (Петар) Пашалић, 1935;
  4. Ранка (Милош) Павловић, 1926.

Злочин 30. маја 1993. у селу Речица

Речица, мало брдско и сиромашно српско село (Срба 46) у Општини Хан Пијесак, страдало је 30. маја 1993. у неочекиваном препаду јаче муслиманске оружане формације, вероватно неке спацијализоване диверзантске јединице тзв. Армије БиХ, састављене од бораца са истог подручја и добрих познавалаца локалних услова и терена. Приликом напада и одбране села страдало више мештана српске националности и три добровољца, од тога два добровољца мађарске националности из Кикинде, који су већ дуже времена помагали одбрани угрожених српских насеља овог краја. Све српске цивилне жртве поубијане у властитим кућама. Српска имовина је у највећој мери опљачкана, спаљена и разорена.

Жртве:

  1. Јанош (Иљеш) Балинт, 1965;
  2. Љубан (Михално) Васковић, 1929;
  3. Златомир (Србинко) Гаврић, 1955;
  4. Милорад (Божо) Голијан, 1937;
  5. Радосав (Мића) Мумовић, 1938;
  6. Јозеф (Јозеф) Чорба, 1961;
  7. Душан (Петар) Голијан, 1928.

Злочин 28. маја 1995. у селу Милино Село

Милино Село, на Озрену у Oпштини Лукавац, настањено српским становништвом (Срба 396, Jугословена 4), страдало je 28. маја 1995. у неочекиваном и жестоком, претходно добро припремљеном и испланираном, нападу муслиманских јединица из састава Другог, или Тузланског, корпуса тзв. Армије БиХ. Том приликом убијено је више лица српске националности, а знатно већи број мештана повређен углавном пешадијским ватреним оружјем и дејством артиљерије. Многи стамбени и привредни објекти у селу су оштећени.

Жртве:

  1. Слободан (Војин) Јовић, 1945;
  2. Војин (Ђорђе) Видаковић, 1940;
  3. Јоцо (Симо) Видаковић, 1958;
  4. Анђелко (Душан) Ђукановић, 1971;
  5. Перо (Недо) Радић, 1943;
  6. Раденко (Саво) Радић, 1954;
  7. Драго (Станко) Недић, 1942;
  8. Милорад (Милан) Кулишић, 1938;
  9. Ненад (Милан) Кулишић, 1941;
  10. Винко (Саво) Недић, 1973;
  11. Жељко (Јеленко) Недељковић, 1940;
  12. Милан (Васо) Пушељић,

Да се не заборави и не понови!

Приредила: Редакција Српске Рамонде

Извор: Драгана Гавриловић: Масовни злочини хрватских и муслиманских снага 1992-1995 у БиХ и Миливоје Иванишевић: Хроника нашег гробља

Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове Удружења “Српска Рамонда”. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без претходног упозорења.

More from Да се не заборави и не поновиMore posts in Да се не заборави и не понови »
More from Злочин без казнеMore posts in Злочин без казне »
More from Распад СФРЈMore posts in Распад СФРЈ »
More from ЧланциMore posts in Чланци »

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Mission News Theme by Compete Themes.