Да се не забораве злочини над Србима у Српском Броду и Кострешу
Српски Брод, урбани део града. У општем и безочном походу на становнике српске националности: њиховом отпуштању са посла, забрани слободног кретања по граду, блокади саобраћајница према српским насељима и сталним претњама, претресима станова и, притом, пљачки имовине, уценама, хапшењима, протеривањима у тек основане разне полицијске и војне „сабирне центре“ и логоре, све чешће долази чак и до неприкривеног јавног физичког злостављања, линчовања и убистава.
Такав случај се догодио и 4. априла 1992. када су без неког повода у граду убијена четири лица српске националности. Једини разлог за овај злочин био је национална припадност жртава, односно што три жртве имају „националистичка“ презимена. Некако у исто време у граду је опљачкана и до темеља разорена српска православна црква Покров Пресвете Богородице из 1890. године и парохијски дом.
Жртве:
- Душко (Андрија) Милошевић, 1972;
- Ивица (Јанко) Шкварц, 1971;
- Недељко (Недо) Југовић, 1944. и његов син
- Драган (Недељко) Југовић, 1972.
Костреш српско село (Срба 382, Хрвата 15, муслимана 2) у Општини Дервента. Недељу дана после масакра Срба у Сијековцу још стравичнији злочин над мештанима српске националности је извршен 4. априла 1992. у Кострешу. Велики број жртава је убијен на најгори начин: хладним оружјем, ножем и тупим предметом. Напад на село су извршиле формације регуларне војске Републике Хрватске уз помоћ и подршку локалних муслиманских и хрватских илегалних паравојних и параполицијских група и јединица.
Село Костреш општина Дервента налази се сјеверно од града Дервенте, на узвишењу од око 200 метара надморске висине са благом падином јужно према ријеци Укрини и сјеверно премеа ријеци Сави. Од града је удаљено пет километра, а од ријеке Саве до границе са државом Хравтском нешто више од три километра.
Насеље Костреш као топоним је веома интресантно. Мјештани не сјећају и не знају како је дошло до овог назива љиховог села. Могло би се рећи да је назив села Костреш пороизашао из онога што га је кроз настанак и времена сналазило,то јест најближе су му ријечи настанка страх или кошмар. А страхове и кошмаре ово је село памтило од када постоји.
Село карактеришу плодне њиве, које су већ у првим јутарњим сунчевим зрацима обасјане,па су мјештани надалеко познати по производњи раног поврћа. Захваљујући таквим условима и положају ово село је одувијек имало богата домаћинства, добре баштоване, воћаре и произвођаче житарица.
Ипак, такав положај, на узвишењу са кога се на сјеверу види ријека Сава и преко Славонија као на длану, а јужно град Дервента са укринском долином и западно планина Мотајица, увијек је одређивао, рекло би се, и злу судбину овог малог села, не зато што је мало, него што му ратови и сукоби, кошмари и страхови, бјежаније и збијегови који су се као црни облак, чим нешта не иде како треба надвијали над овим селом и зато није никада могло да буде велико и да “одрасте“. Село је одувијек било настањено православним српским живљем, а граничило је са селима гдје су настањени Хрвати.
Ово све ће селу давати посебан печат који ће кројити његову судбину кроз настајање постојање, страдање, успињање и поново падање све до дубоких понора и понижења, уништења и протјеривања. Сукобљене снаге су се одувијек бориле за узвшење звано Костреш јер са тога мјеста, могу да контролишу читаву велики дио насеља уз град Дервенту и на сјеверу Саву и Славонију, а надомак је планина Мотајица, која је веома значајан стратешки географски и војни објекат.
Када би год настао мир , сви су наизглед, живјели сложно и помагали једне друге. Чим би настао сукоб и рат, онда је село Костреш постајало мета напада својих комшија који су их протјеривали са њихових огњишта, а они су се увијек успјели вратити и опоравити.
Оне 1941.године, снађе село зла коб, већина их изгину и би убијена на кућном прагу, а опет други настрадаше по логорима Јасеновца, Славонске Пожеге. Након рата успјели су да се обнове, да наследнике и дјецу жене и удају,унуке хране, а оно опет рат, нови погром, проганства од комшија, рушења кућа и уништења свега што је српско на Кострешу. У неповрат су само за трен отишла сва материјална добра вриједних Кострешана , срушена је црква која је направљена крајем 19. вијека и четворогодишња школа.
И опет 1992. године, Кострешани у априлу морају у збијег. Неки нису могли ни побјећи јер их стигла судбина њихових дједова и прадједова “усташка кама“ и метак у главу од “добрих“ комшија Хрвата, који се нису стидјели да се називају усташама. Кренула је колона Кострешана у неизвијесност само са пар крпица и дроња у рукама. Нису смјели узети ни деку , јорган, одијело, трактор, ауто, камионе, једноставно су добили наређење да одлазе куд знају и умију без игдје ичега. Ко није послушао није имао још једну шансу да остане жив, негдје на другом мјесту. А и ужаси и звјерства која су начињена остаће запамћена по силовањима, убијањима старих и изнемоглих и то заједно комшије, Хрвати и војска из Хрватске.
У време напада БиХ још није била проглашена за независну државу и налазила се у саставу СФРЈ. По извршеном злочину и ово село посетили чланови председништва и високи
функционери БиХ: др Биљана Плавшић, Фикрет Абдић и Фрањо Борас. Ни то није спречило прогон српског становништва овог дела Посавине и ускоро је Костреш постао напуштено и пусто, етнички очишћено, село. Ни представници међународне заједнице, који су били сведоци догађаја, ништа нису предузели да би обавестили светску јавност и заштитили угрожено становништво.
Српска покретна имовина опљачкана, а непокретна добрим делом спаљена и разорена. У овим акцијама помињу се 124. и 153. хрватска бригада, ријечка „Ханџар дивизија“, загребачка 103. домобранска бојна и претежно муслиманске формације: „Црна легија“, „Патриотска лига“, „Змај од Босне“, али и др.
По ослобођењу 1992. године у Кострешу није било ни једне читаве куће. Све је било порушено, камен на камену,цигла на цигли. Мирис паљевине се дуго осјећао. Село је ослобођено у августу 1992.године и дуго је зјапило пусто. Понеко је у њега навраћао, али се није дуго задржавао. Обнова почиње нешто интензивније крајем 1996. године, углавном снажном жељом мјештана да се врате на своје огњиште. Није изостала помоћ општине, хуманитарних организација. Највише им је помогла влада краљевине Норвешке. Тако се Костреш уз потешкоће вратио себи са својим становницима, у нади да више никада неће бити рушења, прогона и страдања.
У том малом селу Костреш, гдје је крајем 1995. године био само камен на камену, гдје су многи мислили да се живот више никада за много година неће започети и вратити, сада су направљене и поправљене куће, основана имања и Кострешани се враћају још увијек и не дају се, јер како каже један од мјештана Андрија Стринић : „Били смо понижени,али смо на крају и поред многобројних жртава, уништења материјалних добара остали морални побједници“.
Жртве:
- Миле (Недо) Шкрга, 1933;
- Госпава (Коста) Тривунчевић, 1921;
- Стоја (Теодор) Плавшић, 1922;
- Ристо (Радован) Пиваш, 1947;
- Десанка (Константин) Пиваш, 1949;
- Петра (Мирко) Митровић, 1945;
- Миле (Ђорђе) Секулић;
- Љепосава (Тривун) Секулић,
- Ђорђо (Миле) Лазић, 1923;
- Петра (Божо) Лазић, 1920.
- Анђа (Илија) Шкрга
- Симо (Милован) Милојевић
Они нису хтјели са свога прага или нису успјели побјећи. То нису једине жртве,помињемо само оне који су у једном дану убијени и поклани.
Тад и у то вријеме рат се није био разбукатао у БиХ, а Срби су још очекивали мир, али други нису тако мислили. Несматано су прелазили преко Саве, пребацивали војну опрему, муницију, оружје и тешко наоружање. „Пси рата“ су већ почеткм пролећа 1992. године, почели узимати данак у крви. Покољ у Сијековцу код Босанског Брода, па Костреш, јели требало даље чекати нечији одговор, па није чудо што су из ових мјеста Срби панично пошли у егзодус да би спасили своје животе, не знајући ни једног момента хоће ли свој живот замијенити за смрт?
Исто тако остаје стално једно питање без одговора, ко је био окупатор и злочинац, нажалост многи документи говоре много другчије од оног што нам се приписује.
Пратите нас на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, Вконтакту, Телеграму и Виберу!
Извор: Драгана Гавриловић: Масовни злочини муслиманских и хрватских снага 1992-1995 у БиХ
Be First to Comment